Učitelj je jednoga dana postavio sljedeće pitanje:
„Zašto se ljudi ljute i viču?“
„Viču zato što izgube mir“, odgovori jedan od njih.
„Ali zašto viču na čovjeka koji je tu sasvim blizu?“ ponovno je upitao učitelj.
„Pa, viču zato što žele da ih drugi slušaju“, učenik će.
„Zar se to ne može reći i mirnim glasom?“ opet će učitelj.
Učenici su se redali sa svojim odgovorima, no učitelj nije ni s jednim od njih bio zadovoljan.
Na kraju im je objasnio:
„Znate li vi uopće zašto ljudi viču kada su ljuti? Kad se ljudi ljute, njihova se srca sve više udaljavaju. Da bi se prevladala udaljenost, treba vikati. Što su udaljeniji, ljudi moraju jače vikati da bi jedni druge čuli. Što se pak događa kad su ljudi zaljubljeni? Ne viču. Dapače, govore tiho. Zašto? Njihova se srca zbližavaju. Ponekad su tako blizu da ne govore glasno, nego šapuću. Često ne trebaju ni govoriti, a savršeno se razumiju. Ljubav zbližava ljude.“
Zatim je zaključio:
„Kad raspravljate, ne dopustite da vam se srca udalje, ne govorite riječi koje vas udaljavaju, jer doći će dan kad će vas riječi toliko udaljiti da se nećete znati vratiti jedni drugima.“
Najbolji način da izbjegnete svađu je svađati se čvrsto zagrljeni.
